cela evropa koja misli antiglob. je ujedinjena kod nas je to retrogardni proces jer nas vode bahati,siromašni duhom i pre svega nerazumni ljudi kojima je najveća čast da pomogne jakog da bude još jači. zapravo mi imamo sada prvo moralne probleme, mi smo u ovoj kaljuzi koju su nam spremile političke elite svih usmerenja, izgubili osećaj morala, a kada se izgube vrednosti i kada vam sve postane isto onda nije ni čudo da preovladava svest kako se ne treba suprostavljati, kako smo mi mali, slabi, nejaki razdeljeni i td asve u interesu ne talasanja kako bi ova vlast ostala večno jer zaboga samo oni pametno vladaju!

Jasno je da nema vise podele na levicu i desnicu,postoje samo politicke stranke,pokreti,organizacije i pojedinci koji bi da sluze Imperiji zla i krupnom kapitalu,kao i da se malo ,ili malo vise okoriste o njega(zavisno od toga koliko joj sluze,tj zavisno od toga koliko su u mogucnosti da joj sluze) i oni koji su protiv.

Svi problemi su poceli i nastavljaju se jos zesce padom morala i svih tradicionalnih drustvenih vrednosti koje su vekovima unazad krasile Srbiju.One su danas proglasene za stetne i retrogradne od strane otudjene,antidrzavne i anacionalne klike na vlasti i,toboze,smetaju Srbiji da udje u drustvo "civilizovanih" zemalja.Shodno tome,treba poceti sto pre sa rehabilitacijom tih vrednosti,a svako od nas neka definise u svom zivotu sta mu je vaznije:"brdo para" u okupiranoj i obesmisljenoj banana-republici ili skromniji zivot u drzavi koja ima svoju stvarnu nezavisnost i gde narod na izborima bira onu stranku i pojedince koji ce zaista sluziti i predstavljati narodnu volju.Stvar je samo u tome da mislimo svojom glavom i da zaboravimo na "javni servis evropske Srbije" i na "pravo da znamo sve".

Hm, antiglobalizam je preširok pojam za početak, osnov, stožer, nekog NOVOG rodoljubnog/patriotskog ujedinjenja u Srbiji.

Ima i prečih i bitnijih ciljeva za okupljanje, pre svega hitnog gašenja požara u kući (šiptari i Zukorlić), razvaljivanja zidova ka onima koji su se "izseparatisali", a i nužne odbrane praga (KiM i pretnje iz SAD i EU), a antiglobalizam dolazi tek kada sredimo stanje u kući i izađemo na dvorište.

Neko spomenu da najzad krenemo sa plaćanjem jakih lobističkih grupa u svetu, ne bi li smo pobedili laž o nama. Mislim, naivno verovatno, da se time samo gubi na obrazu i da istina ne može da se plati/kupi. Svest o svojoj laži JEDE polako iznutra one koji je plasiraju.

Ni na kraj pameti mi nije da su Srbi "izabran", "odabran" ili "nebeski" narod, čist, pošten i istinit, ali se protiv zveri ne bori zubima, već zamkom/klopkom.

Pozdrav!

Vi kažete da desničar ne može da vidi da ima nešto što zbližava mladog nezaposlenog čoveka iz Beograda i onog iz Zagreba. Ali ni radnici iz razvijenih zemalja ne misle da ima nešto što ih zbližava sa radnicima iz nerazvijenih zemalja. Notorna je stvar da su radnici u zemljama EU neprijateljski raspoloženi prema radnicima imigrantima jer smatraju da im oni oduzimaju radna mesta i ugrožavaju životni standard. Većina pripadnika radničke klase u Z. Evropi danas je pristalica protekcionizma i zatvaranja u nacionalne granice.Mnogi iz tih razloga i glasaju za partije desnice. Levica nema rešenje za ekonomsko otvaranje i zato se među radnicima ustalilo uverenje da socijalni progres može biti ostvaren samo u okviru nacionalnih granica.

Kao prvo, nijedna parlamentarna stranka ne moze poneti atribut antiglobalisticke stranke, sem SRS. Drugo, antiglobalisti jedini iskreni, pored SRS, su se vec ujedinili i zovu se NASI 1389, a kao trece nije nazovi "pokret", nego Srpski Narodni Pokret NASI 1389. Svi drugi politicki faktori se ne bave politikom, nego zaradom i profitom upakovano u strast za vlascu i zemaljskom slavom i u toj varijanti moze bit i EU, ali ne mora da znaci...:) Oni ce sutra pokusati da budu i protiv EU, ali vec je kasno.

Ljudi sa ovog prostora imaju različita verska i nacionalna osećanja, različite poglede na prošlost i načine rešavanja aktuelnih pitanja, ali i slične probleme sa kojima se susreću. Mladi Srbin iz Beograda i njegov vršnjak Hrvat iz Zagreba gotovo sigurno imaju dijametralno suprotne poglede na uzroke raspada Jugoslavije i rat u Hrvatskoj, ali imaju i nešto što ih zbližava. Dovoljno je pročitati komentare ispod video klipova na „Jutjubu“, pa videti da ljude sa ovih prostora muče slične muke – velike socijalne razlike, nezaposlenost, male plate, ekonomsko izrabljivanje, uzimanje kredita za stan koji se otplaćuju celog života... Što je najvažnije, svuda postoji duboko razočaranje u politiku, aktuelne društvene procese, nametanje novih dogmi i činjenica da našim sudbinama gospodari neko drugi. Nije li, onda uprkos svim razlikama, to solidna osnova za saradnju u budućnosti.


Kakve veze ima ovo sa naslovom teksta?

Ponovo baratanje opstim pojmovima.
Globalizam ni anti-globalizam se "ne mazu na hleb".
U doba kad planeta postaje "malo selo" - prostor
na kome se ne mogu (ili nece / ne znaju/...)postavljati prepreke kretanju novca, na delu je
"globalizam" -neo-neo-kolonijalizam. Umesto drzava,
nad (i van) nacionalne/drzavne korporacije deluju
svetom "be granica". MMF, Svetska Banka, beda,
korupcija, nemoc i neznanje svesrdno im pomazu.
Srbija se opredelila za "kapitalizam" (nije nam
bitno - bez kapitala), "privatizaciju" bez pogovora
(vrednu samo ako je "privatnik" strana firma) i
strane investicije. Time je Srbija "globalizam"
materijalozovala (i sama "maze debelo, tudj hleb")
a "anti-globalizam" svela na nesto besmislenije
od "filozofiranja".
Srbija inace nema politicke partije, vec imitacije
a organizacije za eksploataciju vlasti i one koje
koje bi takodje deo (jos bolje ceo) kolaca. Zar
je potreban bolji primer od PUPS (penzioner sam)?
[ U nekom normalnom politickom sistemu bilo bi to
udruznje, sa manje ili vise moci, zavisno od
clanstva i volje da clanarinom (moze i obaveznom)
obezbede "cujnost".]
Mala Srbija je, po svemu - globalno, mala i za i
anti-globalizam.
S. Savic

@Vladimir Dž

Posaljite link na film. I svoj e-mail ako vam je to ok. Slažem se sa vama oko srži problema ali se mučim oko predloga mogućeg rešenja istog :)

@ NN

Naravno da je notorna činjenica da su domaći radnici u razvijenim zemljama uglavnom neprijateljski raspoloženi prema radnicima imigrantima jer smatraju da im oni oduzimaju posao. I da se zbog toga okreću nacionalističkoj desnici. O toj notornoj, ali poražavajućoj činjenici upravo govorim. To su radnici kojima nedostaje vlastita klasna svest, koji stoga ne uviđaju ko je pravi uzročnik njihovih nevolja. A to je Kapital, odnosno kapitalisti, a ne radnici stranci. Njihova svest je zbog ovoga iskrivljena, i zadatak levice je da je ispravi. Jer, ključna stvar je da POSAO RADNICIMA NE ODUZIMAJU IMIGRANTI, VEĆ KAPITALISTI. I ovi ga ne oduzimaju da bi usrećili imigrante, već da bi ostvarivali što veći profit, tj. što više eksploatisali. Pošto zbog već uspostavljenog nivoa radničkih prava i nadnica, stečenog kroz mukotrpne, decenijske borbe radnika protiv Kapitala, kapitalisti ne mogu da eksploatišu domaće radnike iznad svake granice, oni su taj višak izrabljivanja, pod prinudom logike koja ih isključivo vodi, a to je steći što veći profit, preneli na radnike u inostranstvu ili radnike imigrante. Ovu odlučujuću činjenicu ne uviđaju svi oni koji su obuzeti nacionalizmom. A ovaj nacionalizam upravo odgovara kapitalistima. Zašto? Zato što se nezadovoljstvo domaćih radnika koji su ostali bez posla ne usmerava prema njima, kapitalistima, već prema radnicima druge nacije ili rase. Tako su jednim udarcem nacionalizma stekli za sebe dve važne dobiti. Radničko nezadovoljstvo je, prvo, od njih odvraćeno, a drugo, uništava jedinstvo same radničke klase. Kapitalisti mogu da odahnu i budu bezbrižni sve dok se radnici međusobno glože i zbog toga, tako razjedinjeni, ne ulaze u zajednički front protiv njih.

Zato levičarski, radnički internacionalizam itekako ima konkretne odgovore na konkretna pitanja koja postavljate. Kada domaći radnici izgube posao zbog stranaca, bilo da su ovi u njihovoj zemlji ili izvan nje, oni ne smeju da osete nikakvi mržnju ili zavist prema strancima.

1.
Pošto sam četiri godine proveo kao fizički radnik-gastarbajter plaćajući na taj način svoje studije u inostranstvu – mogu Vam reći da radnicima u mom okruženju uopšte nije nedostajala klasna svest. Oni su bili savršeno svesni odnosa rad-kapital ali ih to nije sprečavalo da mene gledaju kao nekog ko je oduzeo posao jednom od njihovih. Jer, objektivno, to i jeste bilo tako i ja im to nisam zamerao. U tu fabriku je bio ugrađen rad njihovih zemljaka - radnika, tehničara, projektanata, inženjera - i ti radnici su s pravom očekivali da ta fabrika obezbeđuje njihovu egzistenciju i egzistenciju njihovih potomaka. Ja sam oduzeo posao jednom od njihovih i to mi je jasno stavljano do znanja. Privatno smo imali prijateljske odnose i zajedničke stavove o tome šta je pravi uzročnik te situacije ali rešenje nismo videli ni oni ni ja. Mnogi od njih su glasali za Lepena jer on jedini nudi konkretno rešenje- protekcionizam, za razliku od partija levice koje nemaju nikakvo rešenje osim priča o ispravljanju iskrivljene svesti. RADNICI, MEĐUTIM, IMAJU SAVRŠENO ISPRAVNU SVEST ALI NEMAJU MOĆ DA DELUJU U SKLADU SA TOM SVEŠĆU. Oni su nemoćni da se bore protiv kapitala a nemoćna je i država. Vi potpuno previđate da je otvaranjem granica i globalizacijom kapital stekao ucenjivačku moć i nad radnicima i nad državom. Na svaki zahtev bilo radnika bilo države, beskompromisan (ili kompromisan), odlučan i legitiman kako Vi kažete, kapital odgovara napuštanjem date zemlje. Dakle, ni radnici ni država nemaju izbor - ili će uslovi rada biti onakvi kakve diktira kapital, ili u datoj zemlji uopšte neće biti rada. U toj situaciji jedini način da se kapitalu oduzme ucenjivačka moć jeste protekcionizam, tj. zatvaranje nacionalnih granica kako za izlazak kapitala tako i za ulazak stranih radnika.

3.
Partije levice i sindikati su preuzeli ulogu crkve i propovedaju ljubav i slogu radničkoj klasi. Odustajući od revolucije levica je u celom svetu izgubila ugled, glasače a u velikoj meri i smisao

I treće, nije tačno da nacionalizam odgovara kapitalistima. Kapital je anacionalan a njegov najveći neprijatelj je nacionalna država. Uostalom, neoliberalizam, faza kapitalizma u kojoj živimo od sredine 90-ih, odvija se pod parolom „minimalna država, maksimalno tržište“. Taj proces minimiziranja države i negiranja nacionalnog je prilično odmakao tako da moć kapitala daleko prevazilazi moć nacionalne države. Kapitalu odgovaraju obezličen proizvođač i potrošač a ne nacionalista. Čini mi se da Vi još uvek rezonujete u terminima nacionalne države, nacionalne buržoazije i nacionalne radničke klase. U globalizovanoj ekonomiji kapital nije vezan ni za nacionalnu državu ni za radničku klasu bilo matične bilo neke druge države. Potpuno je ravnodušan prema nezadovoljstvu ili mržnji radnika, domaćih ili stranih, i nema potrebe da se trudi i usmerava njihovo nezadovoljstvo prema bilo kome. Tako će to biti sve dok postoji neiscrpan rezervoar radne snage u Istočnoj Evropi, Aziji, Africi.

Konačno, mislim da ste stekli pogrešan utisak o mom stavu prema protekcionizmu a pogotovu prema stranim radnicima. Protekcionizam predlažu nacionalno utemeljene stranke koje u tome vide jedini način da se izmeštena ekonomska moć vrati u okvire nacionalne države kako bi ova imala sredstva da odgovori svojim ekonomskim, socijalnim i kulturnim obavezama prema domaćim građanima. Meni se čini da je kratkoročno posmatrano to jedino realno rešenje a mislim da i mnogi građani tako gledaju na taj problem. Što se tiče stranih radnika daleko sam od svake primisli na eliminaciju bilo koga.

Nastao spontano kao reakcija na ekscese neoliberalnog modela, antiglobalizam je okupio grupe i pojedince najrazličitijih ideoloških, političkih i verskih ubeđenja – sindikalne aktiviste, hrišćanske socijaliste, marksiste i neo-marksiste, sledbenike Če Gevare, ekologiste, zagovornike samoupravnog modela, anarhiste, borce za ljudska prava i civilno društvo...

Otvorenost pokreta prema najraznovrsnijim društvenim grupama i opcijama doprinela je njegovoj masovnosti i dala mu skoro planetarnu dimenziju, ali istovremeno otežava, možda i onemogućava, artikulisanje tog protesta u klasičnu formu političke borbe, ili bar mogućnost efikasnog zajedničkog nastupa.

Upozorenje Uga Čaveza upućeno sa skupa antiglobalista u Karakasu da pokretu preti opasnost od „folklorizacije“ i rizik da se okupljanja pretvore u „karneval sirotinje“ – oživeo je dilemu prisutnu od samog početka: da li je cilj pokreta samo kritika postojećeg globalnog sistema ili antiglobalisti imaju alternativnu viziju društva? Ukoliko imaju takvu viziju, kojim metodama će je ostvariti? Drugim rečima, kako bi trebalo da izgleda taj „Drugačiji svet“ (slogan sa skupa u Porto Alegreu je bio „Drugačiji svet je moguć“), koji putevi vode do njega i da li su to putevi klasične političke borbe? Nažalost, poziv Uga Čaveza sa ovog skupa da se „razradi strategija moći“, kao i njegove reči iz završnog govora – „mi nemamo više vremena za gubljenje, radi se o tome da se promeni tok istorije stvaranjem jednog autentično socijalističkog svetskog pokreta“ – naišli su na mlak prijem i u samom pokretu i van njega.

2.
U svetu analitičari vide tri moguća scenarija za ishod procesa globalizacije:

Prvi - stvaranje globalnog političkog sistema koji bi bio protivteža globalnom ekonomskom sistemu (čitaj globalnom kapitalu). Da bi bio delotvoran, globalan politički sistem - znači postojanje globalnih pravila - treba da bude praćeno postojanjem globalne prinude koja obezbeđuje sprovođenje i poštovanje tih pravila, pa mnogi strahuju da bi to praktično značilo stvaranje svetske vlade, svetske vojske i svetske policije.

Drugi mogući (mada malo verovatan) scenario je ukidanje moći globalnog kapitala, znači svetska revolucija.

Treći, najverovatniji scenario, je nastavljanje postojećih procesa: slabljenje nacionalnih država i jačanje moći globalnog, transnacionalnog kapitala. Pojedinci će biti potčinjeni pravilima korporacije u kojoj rade, i neće se deliti na Srbe, Hrvate, Muslimane već na one koji rade za Miškovića, za Lafarž, za Majkrosoft. A ako ne rade, onda će postati deo sve brojnije armije izopštenih, ljudi van svakog sistema pa je i tu irelevantna njihova nacionalna pripadnost jer nacionalna država kojoj teoretski pripadaju je postala jedna prazna ljuštura.

Opsesivna usmerenost na „nacionalističku opasnost“ sprečava većinu domaćih analitičara da adekvatno postave problem globalizacije. Argumentacija kojom se služe ima pre svega za cilj da pokaže kako su oni oslobođeni od „nacionalističkih strasti“, kako su plemenite i humane osobe ispunjene opštečovečanskom ljubavlju. Za normalnog čoveka to se podrazumeva. Ali to ne rešava egzistencijalne probleme tog čoveka u globalizovanom svetu.

@ NN

Vi meni zamerate da nudim neka fantazmagorična rešenja, a zapravo iz glavnine vaših stavova i uverenja proizlazi da je protekcionizam fantazmagorija, ništa manje nerealan nego što u vašim očima izgleda levičarski internacionalizam kao odgovor na globalizam. Nisu li su sve ovo očigledne kontradikcije?! Zato ćete morati, umesto da se bavite sa mnom i mojim "apstraktnim frazama", mnogo više da se pozabavite sobom. ILI ćete odustati od vere u SVEMOĆ GLOBALNOG KAPITALA ili od vere u PROTEKCIONIZAM, jer ovo dvoje se logički isključuju.

Ali, čak i da je protekcionizam izgledniji nego što mislite, da li je on rešenje problema? Kao što sam rekao, nije. On je rešenje samo problema GLOBALNOG KAPITALA, ali ne i KAPITALA KAO TAKVOG. To je vaš ključni previd koji još jednom otkriva da vam nedostaje klasna svest. Jer, za onog radnika koji ima tu svest neprijatelj je SAM KAPITAL, a ne ovaj ili onaj njegov oblik. Protekcionistička ekonomija i dalje može da bude kapitalistička. Pa stotinama godina je u tom pogledu kapital bio manje-više zatvoren u nacionalne granice. I da li je radnicima bilo sjajno?! Kako ćete rešiti taj problem, kako ćete onemogućiti logiku kapitala koji nužno teži što većoj eksploataciji, koja bi u vašoj "uspešnoj" formuli pogodila domaće radnike? Pogotovo ako verujete da taj kapital suvereno diktira uslove rada koji se mogu samo ropski prihvatiti. Ili se ukloniti, tj. ostati nezaposlen. Nema više stranih radnika, ali još uvek ima kapitala. Lopta je u vašem dvorištu...

Zato je groteskno kada meni prebacujete nešto što upravo vi tvrdite. Pa vi rezonujete u terminima nacionalne države i nacionalne radničke klase, to su vaša uverenja i rešenja, ne moja. A onda na kraju kažete da je takva država postala "jedna prazna ljuštura" i da je irelevantna nacionalna pripadnost radnika. Ko će se ovde snaći?! Stoga, kada meni pripisujete perspektivu nacionalnog, a istovremeno osporavate moj internacionalizam, malo je reći da je to apsurdno

Protekcionizam koji predlažu nacionalno utemeljene stranke nije suštinsko, već kratkoročno rešenje. Radnici ga prihvataju jer partije levice ne predlažu NIKAKVO rešenje, ni kratkoročno ni dugoročno. Jedino što nude to su priče o svesti. Ali svest o nekoj situaciji je valjda samo uslov za AKCIJU. O tome, međutim, o akciji koja bi trebalo da usledi posle osvešćivanja radnika (osvešćenih po Vašim kriterijumima), u Vašim odgovorima NEMA NI REČI. Problem je što o tome nema reči ni u programima komunističkih i socijalističkih partija.Zato su nekad moćne zapadnoevropske komunističke partije sa milionskim članstvom sada spale na grupice funkcionera koji lamentiraju nad neizgrađenom svešću radnika a u međuvremenu prihvataju, ukoliko im se ponude, dobro plaćene ministarske funkcije u vladama svih boja i političkih orijentacija.

Srdačno Vas pozdravljam i ovim prekidam da se „bavim Vama“ i Vašim „konkretnim predlozima“ u nadi da će Vam se ta formulacija dopasti više od one o „apstraktim frazama“.

Naravno da je svest o akciji samo uslov za akciju. Ali, ona je USLOV, i to nužan, bez nje se ne može. Akcija bez svesti je slepa, nepromišljena, i neizbežno vodi na stranputicu ili u ćorsokak (i kao takva po pravilu je obeležje ekstremne desnice, a ne radikalne levice). Upravo ovaj momenat nedostaje vašim opservacijama, čak ga otvoreno potcenjujete. Za levicu je to odlučujuće pitanje, pogotovo danas, kada gotovo potpuno izostaje jasna i artikulisana klasna svest radnika, kada su oni izloženi kapitalističkoj indoktrinaciji i manipulaciji (što se može primetiti i u vašim stavovima), koje dovode do toga da je radnička klasa hipnotizirana i paralisana. Njoj se kao rešenja podmeću lažni i zavodljivi koncepti i prakse, plasirane od strane neprijateljske klase, koje za cilj i učinak imaju otupljivanje i zamajavanje radnika, sprečavanje uvida u prave uzroke njihovog tegobnog položaja i načine njihovog socijalnog izbavljenja. A sve dok je radnička svest na ovaj način zarobljena i obmanuta, nema za radničku klasu emancipacije. Da bi postala borbena, da bi na istinski način mogla da reši klasno pitanje, ona mora da raskine sa mentalnim okovima koje nameće kapitalistička klasa kroz svoje ideološke aparate, bilo da je reč o (neo)liberalnim ili nacionalističkim mantrama. Sve se one sistem(at)ski forsiraju kroz javni prostor da bi na kraju dovele do toga da, umesto svoje autentične klasne svesti, radnička klasa poseduje kapitalističku, tj. tuđu i neprijateljsku klasnu svest, u ovom ili onom obliku. Nema boljeg primera za ovo, kada je o nama reč, od mučnih, bespomoćnih protesta radnika u kojima oni kao svoj osnovni i krajnji zahtev postavljaju "poštenu" privatizaciju.

Zato se prvo mora raščistiti sa mnogim falsifikatima i konfizijama, i radikalna levica tu nalazi svoju ulogu. Eto npr. vi kažete kako (zapadni) komunisti ulaze u ministarske fotelje. A nije reč o komunistima, nego o socijaldemokratama. Kada se svest pročisti od ovakvih i sličnih previda, ubojita akcija dolazi skoro sama od sebe...

Slažem se sa Vama - ima mesta i za leve i desne ako su časni, bistre pameti i širokih nazora. Pozdrav.